Talentovani glumac Strahinja Blažić iz beogradskog Ateljea 212 u predstavi “Otac” tumači uloge doktora i Piera. U ove likove uskače kada glumci koji ih inače igraju nisu dostupni, što donosi dodatni izazov, ali i priliku za improvizaciju i prilagođavanje na sceni.
Kako ste se pripremali za uloge doktora i Piera u predstavi „Otac“?
Blažić: Ja sam u ovu predstavu uskočio umesto Ivana Mihailovića. Bilo mi je pre svega veliko zadovoljstvo zato što su Marko i ceo bend, prvenstveno moji prijatelji, pa i kolege. Nisam imao utisak da uskačem u nešto, nego kao da je to meni prosto nešto poznato, neki domaći teren. Predstavu sam inače gledao i na premijeri kada su igrali, i bila mi je sjajna predstava. Tema je itekako važna. Kada je bilo to moje prvo uskakanje u predstavu, desilo mi se da su mi sutradan u prodavnici i kafiću prilazili ljudi koji su govorili kako su bili puni utisaka, kako su jako emotivno doživeli predstavu, da su nažalost imali i u porodici nekoga ko je imao problem s demencijom. To mi je bio nekako glavni utisak koliko predstava zapravo prebacuje rampu, kako se ljudi poistovećuju, jer tema je dosta važna, velika, bitna… Tema o kojoj se možda ne govori toliko mnogo, a mislim da je jako prisutna. Svi ti ljudi koji prolaze kroz slične situacije sa svojim najbližima, možda na trenutak osete olakšanje kada dođu na predstavu, jer shvate da nisu sami u svemu tome.
Kako ste Vi doživjeli ovu predstavu?
Blažić: To je teško pitanje, ali kao nešto što je vrlo moguće da sve nas može da zadesi, prosto i sa jedne i sa druge strane. Generalno kod demencije ne znam kome je teže, da li ljudima koji su bliski osobi ili samoj osobi. Ali sam je doživeo onako emotivno, a opet s druge strane, stvarno je i muzika isto fantastična.
Predstava „Otac“ kombinuje humor i tugu – kako uspijevate da prikažete taj balans na sceni?
Blažić: To je nekako jedna medalja. Humor je što se kaže najveći otpor smrti. Bez humora nema ni velike drame, tako da je to sastavni deo, kako života tako i dobre dramske predstave.
Šta Vam je bilo najteže u ovoj predstavi?
Blažić: Najteže mi je palo da Voji udarim šamar. Nisam dugo mogao to i onda smo na kraju uspeli da to izvedemo.
Izgleda da je večerašnja predstava ostavila snažan utisak na publiku, sudeći po ogromnom aplauzu.
Blažić: Tako je uglavnom gde god da smo igrali, reakcije su uvek onako „stajaće“. Ljudi prepoznaju to. Naizgled je samo jedna tema, ali postoji neka dubina unutar tog jednog problema, pitanje starosti, prolaska života, gubljenje identiteta… Mislim da to publika vrlo dobro može da vidi.
Koja su Vaša očekivanja od ovog Festivala?
Blažić: Očekujem da će publika uživati, jer zapravo ovaj Festival i postoji zbog publike i tako i treba da bude.
Bavite se i pozorištem i filmom, šta Vam je draže?
Blažić: Više sam glumio u serijama nego u pozorištu. To je za mene jedna stvar, isto, samo je drugačiji mediji, sredstva su drugačija, ali i jedno i drugo je jako važno. Najbolje je kad je neka ravnoteža, kad se stvara balans i mislim da je taj balans najvažniji.
U jednom dijelu predstave pjevate. Kakvo je to iskustvo za Vas?
Blažić: Super mi je to. Ja isto pevam i sviram, tako da mi to nije strano.