Nakon što je Apelacioni sud Brčko distrikta BiH donio historijsku i pravosnažnu presudu kojom je potvrđeno postojanje sistematskog mobinga u Odjeljenju za obrazovanje, slučaj je dobio novi, kontroverzni obrat: direktna reakcija zvaničnice čije su radnje uzrokovale presudu u suprotnosti je s neoborivim sudskim nalazima.
Dva dokumenta koja su u posjedu Plurala, presuda Apelacionog suda i pismo Ivane Krezić, neposredno pretpostavljene direktorice Pedagoške institucije, stavljaju pod lupu etičku i pravnu odgovornost u javnoj upravi.
Pravosnažna presuda
Apelacioni sud Brčko distrikta BiH donio je odluku koja je odbila žalbu tuženog Brčko distrikta i potvrdila presudu Osnovnog suda. Time je Brčko distrikt BiH dobio prvu i jedinu pravosnažnu presudu o mobingu od svog osnivanja.
Sud je potvrdio da je tužiteljica Jelena Vujić “trpila lično, sistematsko, psihičko zlostavljanje i ponižavanje” u periodu od oktobra 2019. do decembra 2021. godine.
Obrazloženje presude precizno utvrđuje odgovornost: mobing je definisan kao “oblik nefizičkog uznemiravanja na radnom mjestu”, a počinila ga je Ivana Krezić, koja je obnašala funkciju neposredno pretpostavljene direktorice Pedagoške institucije i savjetnice za standarde i ocjenjivanje. Sud je izričito naveo da je cilj njenih radnji bio “ugrožavanje njenog ugleda, časti, ljudskog dostojanstva i integriteta”.
‘Nisam osuđena’
Dan nakon objave članka o ovoj pravosnažnoj presudi, Ivana Krezić se obratila našem portalu pismom u kojem negira svoju ulogu i zahtijeva uklanjanje informacija. Krezić u svom pismu iznosi ključnu tvrdnju…
Njen argument se, dakle, zasniva na pravno-tehničkoj distinkciji: ona tvrdi da nije bila formalno tužena strana (već poslodavac – Brčko distrikt BiH), te stoga “nije osuđena”.
Sukob procedure i etike
Analiza presude i pisma zvaničnice Krezić razotkriva suštinsku kontradikciju. Tačno je da je formalni tuženi, odgovoran za isplatu odštete, bio Brčko distrikt BiH. Međutim, presuda Osnovnog i Apelacionog suda u obrazloženju nedvosmisleno identifikuje Ivana Krezić kao službenicu čiji je sistematski čin zlostavljanja direktno prouzrokovao tu finansijsku i pravnu štetu Distriktu.
Njen pokušaj da se zaštiti proceduralnom tehnikalijom – da je poslodavac, a ne ona lično, snosio finansijske posljedice – predstavlja jasan pokušaj izbjegavanja etičke i profesionalne odgovornosti za sudski dokazano zlostavljanje.
Ivana Krezić je, dakle, u središtu pravosnažno utvrđenog sistematskog zlostavljanja, a njeno pismo samo potvrđuje pokušaj kontrole narativa nakon što je Sud nepobitno potvrdio njenu ulogu.
Ovaj slučaj postavlja pitanje institucionalne etike u Brčko distriktu: zašto je osobi čije je zlostavljanje dokazano na Sudu dozvoljeno da koristi tehničke pravne manevre kako bi izbjegla ličnu odgovornost? To dovodi u pitanje ne samo integritet te zvaničnice, već i povjerenje u rukovodstvo Distrikta koje još uvijek nije sankcionisalo počinioca mobinga.
