Stanislav Mladenović, mladi inspicijent u Zvezdara teatru, već sedam godina vodi pozorišne predstave iza kulisa, osiguravajući da sve teče bez greške. U ovom intervjuu otkriva nam čari svog posla u jednom od najpoznatijih beogradskih pozorišta, kako je biti tajni kontrolor pozorišnog svijeta i šta ga motiviše da ostane u ovoj uzbudljivoj profesiji.
Kako ste se odlučili za posao inspicijenta i šta Vas je inspirisalo da se bavite ovim poslom?
Mladenović: Moj otac je inspicijent, a ja sam u Zvezdara teatru već sedam godina. Aktivan sam na projektima koji su od 2017. godine pa nadalje. Predstava “Kuća” je jedan od novih projekata Zvezdara teatra, tako da sam učestvovao od samog početka, pa evo i dan danas radim na njoj. Jedan od mojih dražih projekata u životu.
Kako je biti čovjek iza zavjese?
Mladenović: Često pitanje koje se svima nama postavlja, ali mi svi živimo za aplauz i doživljavamo ga podjednako kao i glumci, jer zbog njih postojimo mi i oni zbog nas, naravno. Sve što vidite na sceni, sve što je postavljeno, kako su obučeni, rekviziti, dekor, svetlo, sve smo to ustvari mi, deo te cele priče, magije teatra. Stvarno je neki ispunjujući osećaj. To je za nas koji ne volimo da budemo viđeni u javnosti, ne volimo da se toliko eksponiramo, da toliko budemo u svetlu reflektora, a opet hoćemo da budemo deo pozorišne ili filmske magije.
Koliko je važno povjerenje između inspicijenta i glumaca?
Mladenović: Naš posao se zasniva na poverenju i druženju. Kako raste predstava tako raste i odnos između glumaca i inspicijenata, rekvizitera, garderobera. Svi mi nekako zajedno živimo ovaj projekat i tu smo svi u istom poslu, sa istim zadatkom – da publika bude srećna, zadovoljna, da izađe sa aplauzom i na kraju da priča o tome. Naravno, nekad se energetski poklopimo sa pričama, sa godinama, a nekada ne, ali to je jako redak slučaj. Uglavnom, kako raste predstava, kako raste projekat, tako raste i naše prijateljstvo i poverenje.
Kako ste se Vi snašli u svemu ovome?
Mladenović: Sa ekipom predstave “Kuća” se jako lepo snalazim. Velika je čast raditi sa velikim imenima kao što su Branimir Brstina, Voja Brajović, Nebojša Ilić i na kraju naša buduća velika glumica Ivana Zečević. Stvarno je čast biti među njima, učiti od njih i rasti sa njima.
Kako je konkretno bilo raditi na ovoj predstavi “Kuća”?
Mladenović: Ova predstava je doživela dosta turbulencija. Od samog početka do razvijanja, nekoliko puta je prerežirana, nekoliko puta je shvatana, neshvatana, ali nekako smo svi istrajali u tome i napravili smo zajedno jedan veliki lep proizvod, lepu priču koja je dotakla srca novih gledalaca u Srbiji, regionu, Evropi…. To je jedan novi tekst, lepa priča koju smo svi mi na neki način proživeli. Kao što kažu naši reditelji i naši pisci, veliki je deficit tekstova u svetu. Nebojša Ilić je napisao tekst koji je već postojao, samo ga lepo pretočio na papir, stavio interesantne likove i zaplet, u priču uveo malo magije, dozu mistike i dobili smo jedan fantastičan tekst, fantastičnu priču koja je oduvek među nama, a nikad nije viđena.
Na koji način ste organizovali sve ovo, koliko je potrebno vremena za organizaciju jedne ovakve predstave?
Mladenović: Produkcija Zvezdara teatra ove godine slavi 40 godina i to je uz pomoć producenata, uprave i svega ostalog jedan sistem koji besprekorno funkcioniše. Zvezdara pravi lepe, velike, jake predstave. Nismo imali nikakvih problema što se tiče organizacije Zvezdara teatra i naših producenata da se to izvede na najlepši mogući način. Zato su to četiri decenije besprekornog rada.
Kako je biti glavni kontrolor svega što se događa na pozornici?
Mladenović: Na nekim predstavama smršam 2 kg za dva sata od stresa, panike, tenzije, ali na kraju svi mi živimo za taj aplauz i sve to prođe bez problema, vrlo emotivno po sve nas.
Desi li se nekada da ne ide sve po planu?
Mladenović: Naravno, to je deo svakog posla, deo projekta kada krene, kada se zavesa podigne, upale se reflektori, kada izađu na scenu, tad počinje onaj pravi stres. Šta sve može da se pokvari, da puknu pantalone, da se polomi čaša, da smo zaboravili nešto od rekvizita. To je sijaset nedaća koje mogu da zadese jednu predstavu i mi kao inspicijenti, dekorateri, rekviziteri, garderoberi smo maksimalno koncentrisani da to predvidimo, regulišemo i improvizujemo. Dakle tih dva sata tokom igranja predstave, nekada i više, smo u znoju i stresu da sve prođe kako treba, ali retki su slučajevi da se nešto desi. Može da nestane struje, da puknu pertle, nađe se kamen u cipeli, zaglave se vrata… Zato smo tu da improvizujemo, ali tu je pre svega glumačko umeće koje može da iznese neku našu grešku.
U suštini šta god da se dogodi, predstava ne staje.
Mladenović: Predstava ne staje, tako da moramo da odigramo do kraja. Ali momenti tih grešaka nekada su i najduhovitiji na prestavama, jer glumci na sekund izađu iz lika, privatno se iznerviraju, privatno nas komentarišu. Publici to bude interesantno, pa i glumcima to bude interesantno, tako da ni jedna greška u pozorištu tokom predstave nije namerna, nije neka sabotaža.
