Nakon što smo druge večeri Susreta imali priliku da uživamo u predstavi „Kuća“, koju je on režirao, a Nebojša Ilić pisao, četvrte večeri smo imali priliku da ga gledamo u glavnoj ulozi na bini. Naravno, u pitanju je predstava „Otac“, koju je izveo Atelje 212 i u kojoj glavnog lika tumači upravo Vojislav Brajović.
I ova priča, kao i prethodno pomenuta, koju je famozni Voja režirao, se tiče jedne izuzetno bitne i osjetljive teme, a to je naime porodica. Publici su predočene neke izuzetno zanimljive i ekspresivne scene iz realnog života. Ovaj lik nam prikazuje spektar emocija, duhovnih i zdravstvenih stanja jednog starca, u ovom slučaju oca.
Jedan od velikana domaće regionalne scene, Vojislav Brajović, u ovom djelu donosi sav spektar teatarske umjetnosti, ono zbog čega se ide na predstave, odnosno zbog čega ova umjetnost postoji. Kako i sam ističe: „Mi smo tu zbog vas, nismo zbog nas“.
Pitali ste me upravo da li sam se proveo. Ja mogu samo reći da je očigledno cijela sala imala prelijepu večer, pošto su vas na kraju ispratili standing ovation-om. Ono što sam također uspio da upratim, čitajući ili slušajući Vaše izjave, smatrate da je pozorište najveća umjetnost. Kada to kažete, šta zapravo time mislite?
Brajović: Prvo, mislim da je umetnost najvažnija stvar na svetu, na ovoj planeti. Mi ne znamo šta je priroda. Razne stvari ne znamo, ali znamo kako nas umetnost obraduje. To teško možemo da objasnimo. Pogledamo neku apstraktnu sliku Kandinskog, ali nas ona nešto dirne. Pa muziku koju je neko napisao prije 300 godina, ali vas ona emotivno ponese. Poezija, ne možete da verujete da je to Shakespeare prije 300 godina napisao. Ona vas ispuni. Znamo kako nas obogati umetnost. Film je najsavremenija umetnost, veoma značajna, ali pozorište je umetnost trenutka i ono postoji zajedno sa publikom. Ta razmena, koja se desi, emocija između gledaoca i glumca. Teško je to iskazati.
Vi ste prvenstveno, mogu slobodno reći regionalno poznati i priznati, glumac. Kakva je razlika sada u odnosu na to vrijeme kada ste prevashodno bili samo glumac, nakon što ste se počeli baviti i režijom. Kako se to sada reflektuje na saradnju sa drugim rediteljima, da li je to velika razlika. Imate li više razumijevanja prema onome ko je pripremio scenu za Vas?
Brajović: Ja nikada nisam tražio da igram ovo ili ono. U jednom trenutku sam igrao u 5-6 pozorišta istovremeno, iako sam u Jugoslovenskom dramskom pozorištu od 69. godine. Smatram sebe nekom vrstom robe, kao neko ko hoće nešto sa mnom da radi. Ima toliko projekata koje nisam uradio, a bilo je u planu, ne nađem se nekako u samoj pripremi, a ja uvek volim da štrihujem sebe. Bolje da ne igram to, nego da sa nekim suprotnim mišljenjem počnem da radim. Iako imam mnogo televizijskih i filmskih nastupa, smatram sebe pozorišnim glumcem. Imao sam ogroman noseći repertoar u pozorištu. Taj odnos, koji pomenuste, reditelja i glumca mora da bude neka zajednička radost. Ta radost bi bila u istraživanju, to što hoćemo da kažemo predstavom. Ovde se radnja odvija na zapadu, s tim da mi nismo igrali nikakve Parižane, nego neke ljude koje vi baš prepoznajete. To može da bude i vaš komšija. To volim da igram. Da li da igram Shakespeare-a ili Duška Kovačevića, imam isti odnos. Ne možete prikazati ljubav u nekoj predstavi, bez neke istine, kao glavnog alata.
Ova predstava se čini jako ekspresivnom, mislim da je to i publika prepoznala. Opisuje jedan proces, a to je proces starenja glavnog lika, Andreja. Mnoga duševna stanja se pojavljuju tokom njegovih faza starosti, od ‘obične’ starosti do zapleta kroz ovu dramu u kojoj se stepen tenzije postepeno povećava. Sve više bolesti i sve više nemira se javlja u Vašem liku.
Brajović: Zašto ulazimo u te ekstremne situacije. To nije čovek zdravog razuma. On je nekad vama i smešan i lucidan, ali ima ekstremne reakcije. Ima ekstremne pokušaje, ne da se odbrani, nekad i da zavlada. To je čudna kombinacija Alzheimera i demencije.
Da se primijetiti da se Vaš lik često povezuje sa frazom ‘na svoju ruku’. Šta pisac odnosno Vi kroz svoj lik želite time da kažete?
Brajović: ‘Na svoju ruku’ znači da je svoj. To je ličnost. Jako nam je stalo da ne bude samo gorčina. Mi smo večeras igrali malo manje komično, nismo hteli da to ispadne neka šarada, ovo je neka nova publika. Ako ih previše nasmejemo, poruka će pobjeći, a ne smemo da ih uplašimo.
Kako Vi vidite sve veću popularnost, ako tako mogu reći, domova za stare, za iznemogle, ima još nekoliko naziva? Gledate li to kao olakšanje za osobe tog doba ili stanja?
Brajović: Pitanje je zdrave starosti. Mislim da su ti domovi prilika za neke ljude da ne budu sami i da ponovo osete ljubav i radost življenja. Ali kad je u pitanju bolest, odnosno dom za bolesne ljude, mislim da tu treba posebno voditi brigu, ne samo da se pomogne tim bolesnima, nego da se pomogne i onima koji se brinu o njima. Njihovim najbližima, koji nisu ni u stanju da se brinu o njima, a uništava se njihov život. Ti ljudi nemaju tu vrstu empatije. Upravo radi toga u takvoj porodici stradaju, da li kćerka, da li sin, ljudi koji moraju da rade svoj posao, a ne mogu da ih ostave u kući same. Podržavam tu inicijativu da se otvore ti ‘dnevni boravci’ za te ljude.
