Nakon što su Internacionalni teatarski susreti u Brčkom, na jednom svojevrsnom kulturnom prazniku, ugostili neke izuzetno zanimljive naslove, na red je došao i jedan, moglo bi se reći, evropski klasik, koji još datira od početka 19. stoljeća. U pitanju je ni manje ni više nego „Faust“, odnosno „(Pra)faust“ jednog od najznačajnijih njemačkih autora, Johanna Wolfganga von Goethea. Ovu predstavu je režirao i adaptirao Boris Liješević.
Ja ovdje ću ti vjerno služiti; Na mig tvoj ja ću uvijek spreman biti; Al’ tamo kad se sastanemo mi; To isto činit ćeš mi ti.
Ovo je citat iz Fausta, koji je govorio Mefistofeles, u nastavku Mefisto, iz kojeg možemo dobiti jedan mali, ali značajan uvid u ulogu koju je tumačio Ozren Grabarić, sjajni hrvatski pozorišni, televizijski i filmski glumac.
- Imali smo priliku da gledamo jedno od najvećih i najzvučniji djela evropske i svjetske književne scene, od vjerovatno još famoznijeg autora, tj. Johanna Wolfganga von Goethea. Djelo nam šalje jako mnogo poruka iz ugla religije, odnosno morala. Tu su također i elementi filozofije, politike i naravno kulture koji se provlače kroz sve te teatralije. Šta je to što svaki čovjek treba u ovom djelu da prepozna? Koje su to skrivene poruke, ako ih možemo nazvati tako, koje ono šalje?
Ja mislim da je ovo Goetheovo delo jedno od najkompleksnijih dela koje se mogu postaviti na pozornicu. Kompleksnost ovog dela je u tri elementa. Prvo što treba istaći je to, da ovo delo nije mišljeno za pozornicu, to je više kao neki filozofski traktat. Sam Goethe je govorio da ovo delo nije za pozorište, nego je to kao neka mentalna vežba, kojoj se on vraćao tokom celog svog života, pošto je to pisao kroz mnoge etape u svom životu. Imamo „Pra-Fausta“, koji je taj početak, a onda se on 30 godina kasnije vraća na to. Druga stvar je ta kompleksnost, toliko slojeva, toliko stvari unutra ima, da čovek može samo da uzme Prolog na nebu ili Prolog u pozorištu, kojeg nismo odigrali. Može da uzme Studenta, da uzme Duh Zemlje, Faustov monolog, Mefista, Gretu, susedu Martu, i da se priča o tome, o mnogim stvarima, koje bi nas sve interesirale i koje nas se dotiču. Treća stvar je stih sa rimom, to je zaista teško. Na sceni uvek mora da izgleda da je lako, ali iza toga stoji jedan ogroman rad. Ja kada sam čitao Goethea u srednjoj školi, a onda i na Akademiji dramskih umjetnosti u Zagrebu, bilo mi je toliko neprohodno. Nisam bio spreman, nisam znao puno i nisam se mogao probiti kroz taj stih. Dakle, tu je prevod užasno bitan. Ja sam se koristio sa tri različita prevoda. Imao sam hrvatski, srpski i crnogorski prevod, pa sam i kombinovao neke stvari, jer su mi u nekim prevodima bile jasnije. Publika kada čuje Fausta, ona ne sme da se prepadne, jer ona mora u prvi trenutak da čuje misao, jer ako ju ne čuje, onda će biti Goethe dosadan. Zapravo on nije dosadan nego je užasno duhovit, strašno je duhovit. To je pogotovo izašlo kroz Mefista, ali i kroz neke druge uloge kao npr. Marte. Ima tu jako mnogo komičnih elemenata, što se zapravo na prvo čitanje ne vidi. Ima tu jako puno tema, jedna je ta želja za znanjem, i o njoj samoj bi se dalo raspravljati danima, ali tu je i želja za spoznajom, koja je veća od života. To drvo znanja, ta jabuka, koja se stalno provlači, što je bilo zabranjeno, jer to znanje kao da je bilo zabranjeno Adamu i Evi. I onda kada dolazi to iskušenje. Zašto bi to znanje bilo zabranjeno? Vrlo zanimljivo pitanje, a zapravo možda i postoje neki elementi znanja, koji nisu dati čoveku da spozna, a on silno želi da spozna. To je prvo iskušenje, a drugo je to vraćanje mladosti koje ima u Faustu, to vraćanje ‘životnog soka’. Ljubav, šta je to ljubav, taj greh? To je toliko kompleksno.
- Kada smo već kod kompleksnosti, možemo slobodno reći da je Vaša uloga Mefista izuzetno kompleksna. Kao što ste i sami rekli, treba to da izgleda lagano i opušteno, ali može se pretpostaviti da iza toga stoji jedna velika priprema. Osim same pripreme, kako ste Vi reagovali na poziv za ovu ulogu? Je li Vas Boris Liješević, režiser, lično pozvao i predstavio Vam ovaj projekat?
Pa je, to je bilo tako. Dugo se tu nešto kuhalo. I Boris, i Cvele i ja već dugo sanjamo da napravimo tu predstavu. Već je nekoliko godina prošlo u toj nekoj ideji. Trebali smo ju ostvariti prije jedno godinu i po, pa čak smo se i pre jedno dve godine našli, malo čitali, malo gledali i razmišljali o svemu tome. Tako da ta ideja traje, ta klica je već davno posađena, i tako je rasla i rasla. Fantastično mi je raditi s Borisom, s njim prvi puta radim. S Cveletom sam već radio, znamo se jako dobro, postali smo dobri prijatelji, pa i partneri na sceni. Stvarno sam bio oduševljen time, i da ćemo se time baviti. Uvek se želim baviti tim klasičnim delima, koja su mi u detinstvu izgledala mučno i teško, pa i monotono, što mi je zapravo i izazov. Želim da znam šta se tu krije. Shvatiš da nisi spreman u svako vreme za svaku knjigu i zato je važno da se pričaju ove priče. Predstava je dobila nagradu publike, i to mi je fantastično, kud publika baš da hrli na Fausta i da ga voli.
- Mislim da su večeras neke predrasude i razbijene. Prije predstave je bilo tu mnogo komentara publike, koji su bili onako pomalo neoptimistični. Ali gledavši ovu predstavu, mislim da je tu došlo do jednog zaokreta. Mislim da je jednim velikim dijelom zaslužan i Vaš lik, Mefisto. Koja bi to bila ključna razlika između stereotipičnog poimanja uloge đavola i Goetheovog Mefista?
Goethe postavlja to neko pitanje zla. Šta je to zlo? Da li je to zlo u nama ili je zlo oko nas? On njega tu i ne postavlja kao nekog đavola iz horor filmova, sa rogovima, sa repom ili sa nekim istaknutim zubima. On njega postavlja zapravo kao neko zaigrano dete. Ono što mi se čini da je jako zanimljivo, a iz toga smo nekako krenuli raditi, je to, da je on zaigran, zabavan, da je duhovit, šarmantan i da se svakome prikazuje na jedan malo drugačiji način. Zato je jedna vrsta metamorfa. Lišen je tog luka lica, kojeg poznajemo iz dramske literature, i može biti sve. Zašto je važno da je zabavan? Jer da je zlo odbojno, ne bi ga bilo. Budući da je toliko zabavno i zamamno, ima ga toliko na svetu.
- Ono što se još čini zanimljivim jeste ta Vaša uloga u Hinkemannu, za koju se nezvanično smatra da je Vaš ‘magnum opus’, odnosno Vaša najistaknutija uloga. S obzirom na to da je predstava (Pra)faust jako mlada, pošto je premijera bila tek u šestom mjesecu ove godine, mislite li da upravo ova uloga, Mefisto, ima potencijal da zauzme to mjesto u skorijoj budućnosti?
Znaš šta, o tome ja ne razmišljam. Mislim da je to na drugima, a ne na meni da kažem. Predstava Hinkemann je bila jedna apsolutno fantastična predstava, jedan fantastičan proces. Bili smo jako inspirisani celim tim procesom. Ja sam imao još mnogo takvih uloga, srećom, u kojima sam se osećao inspirisan od drugog čoveka, od autora, od autorskog tima, od reditelja, od kolega. Imao sam sreću da napravim više takvih uloga koje su bile zapamćene, mada mi je malo i glupo to tako reći, jer mislim da drugi moraju dati svoj nekakav uvid u to. Meni je drago kada se ljudima sviđa to što ja radim. Nemam neke drugačijosti u smislu kako ja pristupam Hinkemannu, moj angažman je isti. Silno mi je stalo da prenesem sa scene na publiku jednu misao i nešto što je mislio jedan autor, a ne ja, mada ja to filtriram, samim tim što govorim na sceni. Moram priznati da u ovoj predstavi uživam, da uživam biti sa ovim mojim kolegama na sceni, te da mi se strašno dopada kako ova predstava ima svoj život i svoj odjek za sada među publikom. Zaista mislim da je ključna stvar ono što si ti malopre rekao, da ako publika dođe ovde i ako su skinuli predrasude sa Fausta, onda je to veoma važno, iako mi je opet glupo govoriti kao da sad nama dižem neke zasluge. A ako je tako, onda je to jedan veliki uspeh ovog našeg susreta, publike i nas.
Vrijedilo bi istaknuti da je gospodin Ozren Grabarić jedan jako istaknuti, prvenstveno pozorišni, ali i općenito svestrani glumac, koji iza sebe ima jedan jako bogat opus uloga u raznim glumačkim formatima. Ovaj dramski prvak Gradskog dramskog kazališta Gavella je i docent na Akademiji dramskih umjetnosti u Zagrebu na katedri za scenski govor. Poznat je po mnogim bravuroznim ulogama u raznim pozorišnim predstavama kao što su: „Majstor i Margarita“, „San Ivanjske noći“, „Peer Gynt“, „Tartuffe“, „Gospoda Glembajevi“, „Antigona“ i mnogim drugim. Široj javnosti je također poznat i po mnogim glavnim ulogama u raznim filmovima, kao što su: „Koko i duhovi“, „Ljudožder vegetarijanac“ ili „Moj dida je pao s Marsa“. Njegovu karijeru krase i nastupi u mnogim televizijskim serijama, te jako brojne sinkronizacije za animirane filmove. Rođen je 17.07. 1980. godine u Zagrebu, a mnogi ga smatraju i najboljim glumcem svoje generacije.
