U predstavi “Pristanak” beogradskog Ateljea 212 Marko Grabež tumači ulogu advokata Tima koji surovo po sistemu izvršava svoje zadatke, dok je s druge strane osoba koju muče duhovi i koja se bori sa svojim strahovima.
- Tekst je izuzetno duhovit, potresan i otvara pitanja koja su sve prisutnija i učestalija u našem društvu na raznim nivoima.
Našli smo se u nekom trenutku, u kome su, nažalost, komad i tema koju obrađujemo, na našim prostorima, vrlo aktuelni. S obzirom na situaciju prošlogodišnjeg festivala ovakva tema se tiče svih nas itekako. Drago mi je što se komad igra na ovom festivalu, jer otvara polje za diskusiju i otvaranje ovakvih pitanja kao što su silovanja.
- Zašto je pravda slijepa i da li je uvijek nepristrasna?
Ja mislim da su to dva različita razmišljanja. Jedno je taj neki ljudski faktor, s jedne strane etički, moralni a s druge strane advokatski svet gde se ipak držiš nekih pravila koja su strogo urezana i tu nema prostora za empatiju i emocije. Nije baš crno belo, međutim u advokatskom svetu to mora tako da bude da bi se neka vrsta sistema uspostavila. Nije ni fer zbog toga osuđivati, pravni sistem je takav, ali da ima ozbiljnih rupa i nepravde, ima.
- Ko je za Vas Tim, kako ste se nosili sa tom ulogom?
Tim je neko s kim mogu da se poistovetim jer to je nešto što sve nas prati u današnjem društvu i sistemu. Kroz kapitalizam smo baždareni da grizemo, koristimo svaku priliku i da smo ambiciozni, a s druge strane unutra nam je velika praznina, umor i iscrpljenost a ne znamo ni od čega smo iscrpljeni, nego samo hodamo, obavljamo zadatke a malo smo onako na autopilotu. Kako njega muče duhovi i kako se sa svojim mrakovima i demonima unutra sebe nosi a s polja je jedna fasada gde si ustvari samo kao neki predator i operativac koji izvršava surovo po sistemu zadatke.
- Ima li lijeka za bolesti modernog društva?
Bolest oduvijek postoji, a ako su i drugi mogli da se nose s tim možemo i mi. Nismo je mi izmislili u modernom društvu. Verujem da su ovo pitanja o kojima treba razgovarati i koja ne treba gurati pod tepih, pogotovo ne danas.
- “Moralnost nije urođena stvar, to je nešto što se uči vremenom”, kazali ste na kraju predstave. Da li je to jedna od Vaših poruka?
To je jedna karakteristika lika kojeg tumačim, ali mislim da je urođena. Uči se, ali mora da postoji i taj neki faktor genetike. Iskreno, moram i ja da se zapitam da li je urođena stvar ili nije.
- U Vašoj dosadašnjoj karijeri koja Vas je uloga obilježila?
Atelje 212 je postao moja kuća. Svoju prvu predstavu imao sam 2015. godine i tu sam dosta uloga zabeležio. Što se tiče snimanja serije i filmova, neke od zapaženijih uloga su “Senke nad Balkanom” i “Nečista krv”.
- Obzirom na to da glumite u pozorištu i na filmu. U čemu ste se bolje pronašli?
Nikada ne mogu da se opredelim, uživam i u jednom i drugom. To verovatno svaki glumac kaže jer je istina. To su dva potpuna drugačija medija i poligona za igru. Mislim da mi je pozorište primarno, da sam prvo osetio pozornicu pa tek onda život na setu ispred kamere, ali nivo adrenalina koji imam i tokom snimanja je podjednako jak, tako da uživam i na jednoj i na drugoj strani.
- Koju odgovornost glumac nosi sa svojim pozivom danas?
Svako javno obraćanje i svaki javni nastup nosi sa sobom neku odgovornost. Mislim da je problem kad to olako shvatimo ili još gore ako protraćimo taj nek dragoceni trenutak da u ime nekog nešto kažeš, jer mi govorimo u ime drugih. Takav nam je posao, izgovaramo tuđe replike i koristimo prostor da se bavimo narodom, čovekom. Mislim da svaki prostor koji može da se iskoristi da se nešto dragoceno kaže za nekoga ko nema prilike je divna stvar. Zato je ovaj poziv dragocen.
