Đurđa Tešić u predstavi „Gospoođica“ Narodnog pozorišta Republike Srpske Banja Luka, BiH, potpisuje režiju i adaptaciju teksta. Druge večeri Internacionalnih teatarskih susreta u Brčkom smo imali priliku da uživamo u predstavi „Gospođica“ Narodnog pozorišta Republike Srpske u režiji Đurđe Tešić. Ona je također zadužena i za adaptaciju teksta slavnog istoimenog romana autora Ive Andrića. Roman je objavljen daleke 1945. godine, ali je aktuelan i u današnjem vremenu, što je publika itekako mogla da prepozna.
- Prije negoli se osvrnemo na djelo koje smo imali priliku da vidimo, zamolio bih Vas da, na Vaš način, predstavite svoj lik, ko je po Vama Đurđa Tešić?
Pa pre svega, rekla bih po određenju ‘slobodni umetnik’. A to sam prvi puta shvatila kada sam dobila svoju kćerku, a trebalo je reći svoj status u porodilištu. Ja sam tada rekla „pozorišna redateljka“, a socijalna radnica je rekla „a šta ste, jeste li zaposleni“, a ja sam onda rekla „nisam u nekoj funkciji, ja sam slobodna umetnica“. Ja sam pre svega pozorišna redateljka, čija je strast i ljubav, ali i egzistencija, pozorište. Od februara prošle godine sam također i umetnička direktorka Narodnog pozorišta Republike Srpske, na poziv, pre svega, upravnice Dijane Grbić, ali i ansambla s kojim sam tokom zadnjih 20 godina radila osam puta.
- Djelo, roman „Gospođica“, autora Ive Andrića po kojemu je rađena ova predstava, objavljen je 1945. godine, odnosno u godini završetka Drugog svjetskog rata, zajedno sa velikim djelima ovog autora, kao što su „Na Drini ćuprija“ i „Travnička hronika“. Koliko je bitno istaći lik i djelo Ive Andrića, po mnogima najčuvenijeg autora naših prostora?
Prvo bih se nadovezala na Vaše pitanje, odnosno opservaciju. To je zapravo deo trilogije, ta tri romana „Na Drini ćuprija“, „Travnička hronika“ i „Gospođica“, koju je Ivo Andrić pisao tokom rata, odnosno tokom te izolovanosti od tog svetskog ludila. Ono što je zanimljivo je da se „Gospođica“ trebala raditi šezdesetih godina i urađena je dramatizacija, koju je radio Marko Fotez, Ivo Andrić je dao odobrenje. Međutim, te godine je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu za roman „Na Drini ćuprija“, te sve to odvlači pažnju i tako ti dogovori postepeno počeše propadati, pa Gospođica nikad nije ugledala svetlost dana. Par godina kasnije bio je pokušaj da se radi baš u Banjaluci, ali ni to, iz meni nepoznatih razloga, nije došlo do realizacije. Samim tim, ja mislim da smo Gospođicu doveli na pravo mesto, ispravili neku nepravdu. A da li je značajan? Naravno da je značajan. Strašno mi je drago da ova predstava ima takav odjek, naravno i u Srbiji, ali mi je na neki način još i draže da ima baš u Bosni. Andrić je ipak pisao o svim aspektima jednog dubokog, komplikovanog i prelepog života u ovim krajevima. Danas kada gledate, svi koji posećuju gimnazije, oni celu godinu proučavaju Andrića, dok mi u Srbiji proučavamo samo dva najvažnija dela. Pa ovde ljudi nekako mogu da osete i da prepoznaju, da li smo mi uspeli da prenesemo Andrićev svet na scenu.
- Koliko znam, ova predstava se poprilično dugo pripremala?
Zapravo, mi smo je davno pripremale, Vanja Ejdus i ja. Vanja, koja je inače glumica i stalni član Narodnog pozorišta u Beogradu smo radile na dramatizaciji pre nekih 10 godina. Trajalo je to možda nekih godinu i po ili dve godine, i tada nismo uspele da nađemo prostor za realizaciju. Tada smo to, žargonski rečeno, stavile u fioku, jer jednostavno nije bilo mogućnosti da se to realizuje. Prošlo je eto 10, 11 godina ili više, do poziva Aleksandra Stojkovića. Zvao me je da režiram baš „Gospođicu“, na šta sam mu ponudila našu dramatizaciju. Onda smo Vanja i ja sele, pa sa svim tim novim iskustvom ponovo radile na njoj. Onda je došao glumački ansambl, koji ja izuzetno cenim. Ispostavilo se da su Nataša Ivančević i Slađana Zrnić također želele da rade Gospođicu. Skraćeno, desio se spoj tih nekih energija, nekih okolnosti, neke želje da se eto taj neobičan ženski lik, kako kažu kritičari „Šajlok u suknji“, oživi. Prava je retkost i u svetskoj književnosti da je žena toliko ogrezla u toj životnoj strasti, toj patološkoj strasti štednje i novca i emocija, da se toliko udaljila od ljubavi i empatije, što je meni vrlo važna tema za danas.
- Upoznavajući se sa ovim djelom, sa fabulom, ali i gledajući predstavu, reklo bi se da prolazi jedna tamna atmosfera kroz scenu, odnosno kroz pozornicu tj. generalno kroz to djelo. Istaknute su neke nezavidne i nelijepe ljudske osobine. Koje Vi osobine naročito naglašavate, osim škrtosti, a koje se pojavljuju u prvom planu?
Možda baš ovo što sam i malopre pomenula, a to je da lik Rajke Radaković odnosno Gospođice smatra da su ljubav i empatija slabost, a za mene je to snaga, potpuno obrnuto, zato mi je i bilo zanimljivo da se bavim ovim likom, da napravim ovu predstavu. Htela sam da otkrijem šta je to u njoj, kakvo je to razočarenje. To je zapravo jedan tragičan život. Ono što jeste lepo je to što ostaje u gledaocu, koji se zapita, na šta troši svoj život, odnosno na šta će ga potrošiti, o čemu razmišlja. Često zaboravim da pomenem da je to prekompleksan i dosta književan lik, na neki način antidramski. Nema klasične lomove, pucanja u sebi, dosta je introvertan. Jedini momenat kada ona ‘pukne’ je kada doživi ljubav prema Ratku, a u romanu je to samo jedan krik. Ja sam tu stavila tu pesmu, jedinu u predstavi, također po pesmi Ive Andrića, iz njegove mladosti, „Tama“. To je jedna od najlepših njegovih pesama koje sam ja pročitala, i pesma govori upravo baš to. „Kuda teku ovi dani moji, kuda vodi ovaj život moj, i zašto bije ovo tamno srce u meni“.
- Ovo djelo je doživjelo i filmsku adaptaciju ali i drugi vid pozorišne adaptacije. Po čemu se Vaše djelo razlikuje od ostalih adaptacija, šta je tu Vaš posebni trag?
Teško je to meni da odgovorim, iskreno. To je moj senzibilitet. Nema mnogo adaptacija, ima ta iz šezdesetih, koju je radio Marko Fotez, koja je predstavljena u Jugoslovenskom dramskom pozorištu prvi put u pozorišnoj sceni. Ima film, i što je zanimljivo da Andrić nije dao prava za scenario, kada su mu tražili. A bitno je istaći da se odrekao i novčanog dela Nobelove nagrade u korist fonda za razvoj bibliotekarstva Bosne i Hercegovine. Bila je i još jedna Gospođica u režiji Ljubiše Ristića u KPGT-u. Teško mi je reći šta sam ja doprinela, to je moj osećaj drame, kroz glumce, kroz neku formu, kroz izbor scena. Toliko toga nismo stavili, jer jednostavno ne može sve. Meni je negde bilo bitno naglasiti tu traumu mlade devojčice, jer mi je ta ženska linija bila važna. U jednom jako surovom periodu, jednom patrijarhalnom svetu, gde se menjaju dve epohe – Otomansko carstvo i Austrougarsko carstvo. To su zapravo dve žene koje ostaju bez muške figure, oca koji je ostavio jedan snažan emotivni teret ovoj devojčici. Meni je to zapravo možda bilo glavno polazište, i dve žene, dva principa. Majka koja prašta, koja je ljubavna, koja je jedan starinski psihološki tip žene, i jedna savremena žena, koja zapravo preuzima mušku ulogu, koja preuzima svu odgovornost, jednu finansijsku svest, što samo po sebi nije loše. U njenom slučaju to ipak odlazi u krajnost, odlazi u jednu pervertiranu strast, u jedan tužni život. Tako da u tom sukobu između ta dva principa je možda moje neko glavno polazište.
- Režirali ste mnoga djela, sarađivali sa mnogim ansamblima, sa mnogim glumcima, pa ste samim tim radili i mnoge žanrove. Da li biste mogli istaći neki posebni ili omiljeni žanr kojim se bavite kao režiser?
Ja volim sve žanrove u kojim mogu da izrazim emotivnost, da tako kažem. Volim također rad sa glumcem, a sada već kroz niz tih pozorišnih iskustava i rezultata mogu slobodno reći da i glumci vole raditi sa mnom. Volim razne žanrove, ali prosto ne volim mrtvo, ravno pozorište bez emocija.
